Prema dobro oprobanom receptu Moskva pokreće informacione operacije kao sastavni deo svog hibridnog dejstva svaki put kada oseti da su njeni interesi ugroženi. Zadnjih 150 godina, Rusija smatra Srbiju svojom „evropskom lukom“. Kako bi Rusija održala taj svoj status nije prezala od pokretanja najsloženijih podrivačkih operacija. Dovoljno je da se podsetimo subverzivnih aktivnosti usmerenih protiv izgradnje i razvoja srpske železnice koje je aktivno koordinirao Nikolaj Hartvig ruski poslanik u Beogradu. Čitava mreža pouzdanika kroz istoriju je radila u korist Rusije, a na štetu Srbije. Istorijska građa odavno podvlači zaključak da je Rusija često prihvatala međunarodne sporazume, a kasnije potpirivala Srbiju da takve sporazume minira.
Agresija Rusije na Ukrajinu u potpunosti je izolovala Rusiju od međunarodnog saobraćaja, ekonomije i evropskog kontinenta. Za nekoliko meseci Rusija je izgubila status glavnog snabdevača energentima, svetske kompanije su napustile Rusiju koja se svela na najvećeg međunarodnog švercera isteranog iz sistema međunarodnog plaćanja. Srpska pozicija od samog početka je bila principijelna u skladu sa postojećom spoljnopolitičkom pozicijom.
2. Marta 2022. Srbija je zajedno sa 141 državom na Generalnoj skupštini OUN osudila Rusiju kao agresora, kasnije se pridružila i ostalim međunarodnim osudama Rusije. Srpski postupci su principejlni, dosledni i ne menjaju se od danas do sutra. Ruska međunarodna pozicija je u potpunosti kompromitovana, ruski međunarodni kapacitet je sveden na nivo Severne Koreje čime Rusija više ne predstavlja deo srpskih planova za budućnost. Uprkos svemu tome administracija u Beogradu nastoji da održi svoju principijelnu poziciju prema Rusiji i nije se „odrekla“ Rusije preko noći. Srbija nije proterala ruske diplomate i ako postoje indicije da oni aktivno rade protiv nacionalne bezbednosti svog domaćina. Koliko je Rusija nedosledan partner ukazuje činjenica da se „neprijateljskim statusom“ preti Srbiji, ali se ne preti Turskoj koja aktivno naoružava Ukrajinu. Činjenice i principi za Moskvu nisu mnogo važni jer po potrebi Moskva izmišlja činjenice koje kasnije propagandno koristi kao „dokazane“ istine.
Sve navedeno bi trebalo da odražava skladne odnose dve države u vrlo otežanim međunarodnim okolnostima. Srbija kao kandidat za članstvo u EU ostavila je „humanitarni koridor“ , kroz letove Er Srbije kako bi ruski građani mogli da napuste državu okovanu sankcijama. Srpska vrata su za ruske građane širom otvorena, međutim kada je došao red na Sergeja Lavrova da doputuje u Srbiji videli smo da to nije moguće. Uspostavljena je jasna distanca od predstavnika režima iz Moskve i to ne srpskom krivicom već objektivnom datošću koja nam govori da je Rusija izolovana zemlja bez mogućnosti da aktivno učestvuje na evropskom kontinentu.
Srbija i njeno odgovorno rukovodstvo politiku vode na osnovu činjenica, a ne mitomanskih projekcija. Srbija ne želi da podeli sudbinu Rusije. Svaka suverena država ima potpuno pravo da sama bira i sprovodi svoje međunarodne i unutrašnje aktivnosti. Dok se izdaje za zaštitnika suvereniteta, Moskva čini upravo suprotno. Niko se toliko nije mešao u unutrašnji politički život Srbije kako to čini Rusija, niko više nije manipulisao emocijama građana zasnovanih na lažnim vestima.
Poslednji u nizu napada koji je stigao iz Moskve nosi naslov „Kuda ide Srbije?“. Potpisnik propagandnog pamfleta koji je objavila „Nezavisimaa gazeta“ u rubrici „Nazavisni vojni pogledi“ je izvezni ekspert po potrebi Aleksandar Bartoš. Autor u tekstu zamera samostalnu politiku Beogradu. Autor jasno pokazuje da je za Rusiju jedina „samostalna politika“ Srbije ona koja je u ruskom, a ne srpskom interesu. Bartoš optužuje srpskog predsednika Vučića za izdajstvo „najbližeg saveznika Rusije“. Očigledno je da ovaj propagandistički ekspert jasno saopštava stav Kremlja koji odražava „doktrinu ograničenog suvereniteta“ i da sve što nije u ruskom interesu ne može biti ni u srpskom interesu. Zapravo ovaj propagandista kao i većina domaćih pro-ruskih agitatora poručuje Srbiji da treba da propadne i nestane u 21. Veku da bi Rusija bila zadovoljna.
Očigledno je da Moskva i Beograd na samostalnost i suverenost gledaju drastično drugačije. Rusija nikako ne može da prihvati da nije ona ta koja će određivati Srbiji njene nacionalne interese. Rečenica iz tektsta „Da li je predsednik Srbije svestan o kakvoj zajedničkoj budućnosti i o kakvoj Ukrajini govori, i da li je Volodimir Zelenski dostojan da mu se daju takva obećanja? Dozvolite mi da pretpostavim da će format i sadržaj saradnje sa novom Ukrajinom biti određeni tek po završetku ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini“ ova rečenica je na zloslutnim tragovima izjave ruskog ambasadora u Srbiji Bocana-Harcenka, koji je 9. Februara 2023. poručio „Status Kosova i Metohije će biti rešen po završetku sukoba Zapad-Rusija“. Sve dobre usluge ruske svode se na surovu projekciju geopolitičkih interesa u kojima Srbiju vide kao svog izvršioca. Srbija odlučno odbacuje viziju budućnosti koju joj je Rusija namenila. Izjava ruskog ambasadora predstavlja školski primer operacije uticaja i grubog mešanja u unutrašnje stvari Srbije kada unapred konstatuje da „ne postoji ni najmanja verovatnoća da Srbija prihvati francusko-nemački plan“. Poznata nam je izjava istog tog Harcenka, kao predstavnika Rusije u Kontakt grupi, od 5.septembra 2007. kada nas je uveravao da „Albanci neće proglasiti nezavisnost“. Znamo svi šta se kasnije desilo.
Postavlja se opravdano pitanje šta to Rusija nudi Srbiji? Dobro nam je poznata sudbina Kube.
Eksperti poput Aleksandra Bartoša su ništa drugo do učesnici u hibridnom dejstvu koje vodi Rusija u Srbiji. Rusija aktivno radi na polarizaciji srpskog društva, snižavanju poverenja u srpsko rukovodstvo i koristi svaku priliku da Srbiju zadrži u izolaciji. Aleksandru Bratošu ne manjka iznošenje dezinformacija koje su lako proverljive. Piše Bartoš u svom tekstu od 22.06.2023. da je Rusija četvrto rangirani trgovnski partner Srbije posle Nemačke, Kine i Italije. Pregledom podataka na sajtu Republičkog zavoda za statistiku lako se može ustanoviti da se radi o manipulaciji. Osim prodaje energenata Rusija i Srbija imaju manji obim trgovine u poređenju sa razmenom Srbije i Bosne i Hercegovine. Ako bi se Srbije ekonomski uzdala do sada bi ekonomski propala. Ništa novo Bartoš ne iznosi drugačije nego većina pro-ruskih agitatora. Stalno se prenaglašva ekonomska perspektiva odnosa sa Rusijom dok se zaboravlja da od 2015.godine, kada je potpisan ugovor sa Evroazijskom ekonomskom unijom, nije došlo do značajnijeg porasta trgovine. Dakle, ekonomska perspektiva odnosa Rusije i Srbije je vrlo loša i neodrživa.
Primarni cilj Ruske Federacije po pitanju Srbije i Zapadnog Balkana je nepromenjen: sprečiti širenje EU i NATO. Ostvarivanje tih ciljeva Rusija postiže kroz sledeće zadatke: održavanje spoljnopolitičkog prisustva, monopol u energetskom sektoru, mešanje u unutrašnju političku dinamiku, zavisnost u odbrambenom sektoru. Metodi koji se primenjuju u tu svrhu su: javna diplomatija, hibridna dejstva, strateška korupcija, operativno vođenje pojedinaca i organizacija.
Srbija, Rusiji ne duguje ništa i nije obavezna da dokazuje svoju lojalnost sopstvenom propašću. Srpsko rukovodstvo je na transparentan i dosledan način predstavilo poziciju Srbije koja se ni najmanje ne menja. Sve glasnije negodovanje iz Moskve predstavlja akt slabosti i novu geopolitičku realnost koja Rusiju svrstava na periferiju međunarodnih odnosa. Nije samo srpski predsednik na meti propagandista i zvaničan Jerevan se našao na udaru Marije Zaharove koja je geopolitički opstanak Jermenije nazvala neprijateljskim postupcima. Za razliku od EU i SAD Rusija više ne želi da pokazuje strpljenje i spremna je na otvorene pritiske iz razloga što neutralna Srbija, Indija, Jermenija i Gruzija više smetaju Moskvi nego Vašingtonu.
Beogradu će trebati puno energije da svoju poziciju odbrani od Moskve. Strateške komunikacije predstavljaju prvu i glavnu liniju odbrane. Medijska pismenost je ključni alat za sprečavanje stranog uplitanja i širenja dezinformacija. Nije jasno šta smo mi to dužni rusima? Da li smo im dužni sankcije informbiroa koje su nam zaveli po završetku Drugog svetskog rata( kada je Srbiji pretila glad!) ili sankcije 1992, 1998 i 1999? Rusija ne samo da nije pouzdan, već postaje i destruktivan partner. Jedini interes Rusije je da gurne Srbiju u sukob sa Zapadom. Kada Rusija kaže da se zalaže za srpske interese vredi se podsetiti njihove ideje o stvaranju "Velike Bugarske" na račun Srbije u 19.veku.
Rusiji predstoji teško vreme unutrašnjeg haosa, ekonomske i vojne propasti i izolovanosti koja neće ni izbliza biti blaga kao desolucija SSSR-a. Veće su šanse da Rusija ostane bez efektivne mogućnosti upotrebe veta nego da Kosovo kao tema dođe pred SB OUN. Ključna je predikcija da li će Rusija hteti, moći i želeti da koristi svoje veto u korist Srbije. Mislim da kada taj trenutak bude došao imaće Rusi prečeg posla.
Vladimir Putin je likvidirao svog najboljeg prijatelja Jevgenija Prigožina čime se postavlja pitanje šta mogu drugi partneri očekivati od takve verolomne osobe? Na sličnom testu lojalnosti Rusiji bila je i Jermenija. Kako Rusija nije zaštitila svoju saveznicu Jermeniju u sukobima 2020, 2021 i 2022 njena propagandna mašinerija je svoje napade usmerila na demokratskog premijera Pašinjana.
Odnosi Srbije i Rusije već su viđeni i znamo šta možemo da očekujemo. Od rezolucije Informbiroa do današnjih dana uz primer Jermenije uviđamo da jedina prihvatljiva „suverenost“ za Rusiju znači vazalnost. Rusija koja "uvek ima razumevanja" za Srbiju odbija da nam vrati u vlasništvo NIS koji se nalazi u vlasništvu Gasproma i de fakto pod sankcijama.
Vladimira Putina istorija će zapamtiti kao najnesposobnijeg ruskog vladara koji je upropastio Rusiju.
Rusija nema i nikada neće imati monopol na srpske odluke, a naročito na one koje su dobre i korisne za Srbiju, i zato čujemo sve glasnije režanje iz Moskve.
Autor: Darko Obradović