Nije Srbija karipska, ili već nekakva ostrvska, bestragija koja pluta na nepreglednom moru pa koji god brod da naiđe dobrodošao je. Srbija se nalazi u veoma uređenom delu sveta. Taj svet ima vrlo jasna pravila i dobre namere prema nama. Korist koju sa sobom donosi članstvo u Evropskoj unije nije moguće uporediti ni sa jednom geopolitičkom alternativom. Hajde, malo edukacije. Članstvom u EU se suverenitet potvrđuje snažnije nego članstvom u UN. Ni jedna odluka unutar EU se ne donosi bez saglasnosti svih članica. EU je globalni igrač i kuća svake svoje članice. Međunarodni uticaj koji imaju članice EU ne meri se brojem podanika, a prevazilazi snagu mnogih „teškaša“. Svaka godina koja prođe bez članstva Srbije u EU je godina u kojoj je svaki građanin zaradio 50% manje novca. Dugo mi „kupujemo vreme“ od sebe samih dok ne dođe ono naše (ili Putinovo). Iza ćoška, stigla nam je i zajednička budućnost sa komunistima iz Pekinga. Nikad nisam razumeo fascinaciju koja vlada oko komunističke države. Koja se uzgred budi rečeno prema Srbiji ponaša sa istom onom pristojnošću i laskanjem poput banke koja daje deseti po redu kredit vernom klijentu.
Prolazi nam vreme, gubimo generacije. Vodimo izgubljene bitke kako bi opravdali propuštene šanse u sadašnjosti. Sigurno sam dozlogrdio i sebi, i drugima, ali moram da ponavljam da za istorijske poraze ne postoje revanši već lekcije i reprize. Srbija je većinu svojih istorijskih poraza pretrpela zbog neadekvatnog sagledavanja sopstvenog bezbednosnog okruženja i svojih stvarnih i mogućih šansi. Zbog čega su Prvi i Drugi srpski ustanak bili uspešne priče? U prvom redu zato što je za te procese postojala tadašnja geopolitička saglasnost. Odluka da se porobljeni narodi moraju osloboditi bila je datost, a svoj pun krug je završila krajem Prvog svetskog rata. Od tada negde, od tog Prvog srpskog ustanka, Srbija postaje međunarodni subjekt i objekt. Na srpsku državu se gleda kao na činioca moravsko-vardarskog koridora. Ima jedna sila, a zove se Rusija, kojoj nije bio u interesu razvijeni moravsko-vardarski koridor već u plamenu okovan. Zašto? Samo u užasu ratnog plamena moguće je ubediti ljude da je noć dan, a dan noć. U konstantnoj nacionalističkoj, gubitničkoj i sebičnjačkoj smutnji Rusija se najbolje snalazi na Balkanu. Tako je i danas. U bilans pobede koja se slavi 9.maja ne ulazi bombardovanje Beograda 6.apirla 1941., jer su u to vreme Rusija i Nemačka bile saveznice koje su uveliko zajednički razgrabile Poljsku.
Ne govori se da je rasparčavanje Poljske uvertiralo Drugi svetski rat i dovelo do okupacije Jugoslavije. Godine su prošle, kad je bilo najteže ,od ruskog uticaja država je zaštićena u posleratnim godinama. Ta taktička pobeda nije beznačajna jer ruska propaganda prethodi, i to uvek i bez izuzetka, ruskoj faktičkoj ili hibridnoj okupaciji. Zbog toga se tadašnja država tako snažno suprotstavljala sovjetskim aktivnim merama i refleksivnoj kontroli. Da smo tada za milimetar popustili Srbija bi danas bila punopravna članica NATO-a i EU. Ko zna koliko bi naših građana platilo skupu cenu ruske okupacije Jugoslavije, stvarne ili hibridne, ali bi danas situacija bila čista. Takva iskustva , veoma bolna, imala je istočna Evropa. Zbog svega toga ne postoji ni promil šanse da njihovi građani nasednu na ruske bajke. Kod nas 30 godina traje ruska propaganda bez prestanka. Vremenom je ona zadobila državne resurse, institucionalizovala se, razvila svoje mreže uticaja i sposobnost horizontalno-vertikalnog delovanja. Ukoliko bi Putina nazvali javno „derištem“, „nedozrelim liderom“, „gubitnikom“, „kasapinom“, „ubicom“, „ratnim zločincem“ odmah će vas stići porcija komentara kako se usuđujete da se tako izražavate o „velikom Putinu“. Istovremeno javno se organizuju hajke i dezinformacione operacije protiv čitavog evropskog rukovodstva, Amerike i njenih predsednika, komšija, čak ni Rumuni više nisu izostavljeni. Postalo je normalno, da ne kažem naređeno, harangiranje po svemu što je zapadno. Nesposobnjakovići poput Putina i sličnih odmetnika su „veliki“, „mudri“, „moćni“, „sposobni“ oni čak i ne govore nego „grme“. Pravo je čudo kako pod tolikom propagandom podrška za EU u Srbiji iznosi 46%. Sve što se događa po pitanju mejnstrim dezinformisanja javnosti u korist Rusije i NR Kine nije nikakva stihija i sentiment već dobro organizovana i koordinirana podrivačka aktivnost. Širenje ruske, i sve više kineske propagande, ne donosi štetu Evropskoj uniji ili Americi već isključivo Srbiji i njenim građanima. Svaki put kada nam se prosipa priča o „moćnim“ i „nepobedivim“ manekenima despotizma mi smo sve dalje od realnih životnih ciljeva.Nisam ja taj koji treba sada da seiri i kaže upozorio sam vas na kineske kredite i projekte. Od vahanskog prolaza do afričkih obala Atlantika ostala je pustoš kineskih projekata koji nikome nisu potrebni. Vozovi tegle prazne vagone bez tovara kako bi se reklo da sve funkcioniše. Aerodromi su u korovu. Kineski san je dužnička noćna mora pod strogim i sve izraženijim zahtevima prema dužnicima. Ti zahtevi se odnose na promociju vizije Komunističke partije Kine. I da budemo jasni, nema ništa epohalno u tim dostignućima. Najlakše je sopstvene građane pretvoriti u robove bez sindikata i zdravstvenog osiguranja. Kina je bogata država siromašnih građana. Lični dohodak jednog Kineza je pet puta manji od jednog Amerikanca ili Nemca. Ovo su stvari koje građani Srbije treba da imaju na umu svaki put kad ih pogodi teledirigovani propagandni projektil. Nisu ni Rusija, ni ta Kina, budućnost Srbije već njeni građani koji svoje talente, rad i znanje stavljaju na slobodno evropsko tržište.
Autor: Darko Obradović