Da li Ruski nastup daje rezultate?

Kakve posledice mogu biti za Zapadni Balkan? 

Može li Zapdni Balkan postati tačka preseka?

Zašto se spominje Jugoslavija, a misli Ukrajina?

U jeku je  opsežna diplomatska aktivnost na relaciji Istok-Zapad. Do ovako intenzivnih pregovora nije došlo više od 2,5 godine. Povod za ovako živu aktivnost predstavlja neposredna ruska vojna opasnost po Ukrajinu. Od okupacije Krima 2014. godine, vojna pretnja se nije činila verovatnijom. U pogledu razvoja događaja treba imati na umu da se od 2014. godine Rusija nalazi u međunarodnoj i ekonomskoj izolaciji. Država u Evropi van svih evropskih tokova. Ruski građani su uskraćeni za mogućnost poslovnog, obrazovnog i kulturnog povezivanja u odnosu na građane članica EU. Politika oružanog izlaska na prostor nekadašnjeg SSSR-a se ne može tolerisati uz prigodne izgovore. Već je neophodno delovati u pravcu fokalnih tačaka putem kojih se može obuzdati ruski revizionistički nastup treba multivektorski pristupiti. U prvom redu, suspenzija Severnog toka 2 se pokazuje kao vrlo delotvorna i dovoljna poluga da se spreči invazija na Ukrajinu. Uporedo sa ovim koracima neophodno je podići izgradnju alternativnih kapaciteta snabdevanja putem kojih se može smanjiti ruska poluga uticaja, i umanjiti buduće veštačke krize i nestašice. Analizom otvorenih izvora jasno se može povući zaključak da države koje imaju alternative, plaćaju jeftiniju cenu gasa prema ruskom snabdevaču, dok države poput Srbije se nalaze u uslovima energetske ucene. U takvim okolnostima, čak i uz prisustvo političke volje, nije lako povući poteze koji mogu razgneviti donosioce odluka u Kremlju. Neophodnost evroatlanskog zajedničkog pristupa sa dugoročnim i pouzdanim alternativama stvoriće pretpostavku za autonomno donošenje spoljnopolitičkih odluka.

Bezbednosna dilema Zapad-Istok je kreirana zahvaljući revizionističkim težnjama Vladimira Putina, koji se 30 godina nakon raspada SSSR-a ne miri sa ovom istorijskom neminovnošću. Ovaj iskusni političar umesto strategije razvoja i povezivanja, miroljubive koegzistencije, multiratelarizma izabrao je obnovu prevaziđenog i istrošenog koncepta SSSR-a. Raspad SSSR-a nije slučajnost, niti splet slučajnih geopolitičkih okolnosti, već posledica nakaradnog sistema koji je se urušio usled političke, ekonomske i društvene neodrživosti.

Od raspada SSSR-a do 2022. godine NATO je svoje članstvo sa 16 podigao na 30 članica. Do sada ni jedna članica NATO nije pokrenula formalnu proceduru izlaska, za više od 70 godina NATO kao odbrambeni savez je jedan od najdugovečnijih u istoriji. Sa druge strane ekonomski efekti članstva u NATO se prepoznaju naročito u Istočnoj Evropi.

Tabela BDP-a po glavi stanovnika bivšeg Istočnog lagera u odnosu na Rusku Federaciju u Istočnoj Evropi

Češka Republika	$44.295
Poljska	$35.165
Slovačka	$33.515
Mađarska	$34.966
Ruska Federacija	$29.181

Ukoliko poredimo Baltičke države Estonia ($39.986), Litvanija ($40.016), Letonija ($33.020) u odnosu na Rusku Federaciju vidimo daleko viši BDP.

Ukoliko dođemo na teren bezbednosnih implikacija i analiza. Potrebno je sagledati politički, vojni i istorijski kontekst.

U političkom smislu članice NATO su okupljene oko jedinstvene vizije demokratije, otvorenog tržišta, ljudskih prava i sloboda te sveukupnog standarda života. Države koje su članice NATO na ovaj ili onaj način su imale iskustva u sukobu sa autoritarnim režimima. Poraz nacističke Nemačke zavisila je od brzne američke logistike, i isporuke goriva SSSR-u. Kada se govori o autoritarnom režimu koji je predstavljao SSSR, ne može se zaboraviti okupacija Baltičkih država, kao i Poljske u sadejstvu sa nacističkom Nemačkom. Nakon II Svetskog Rata države koje su ostale iza Berlinskog zida bile su  suočene sa direktnom i indirektnom okupacijom od strane SSSR-a. Izuzetak je bila Jugoslavija i to dobrim delom zahvaljući američkoj vojnoj pomoći u ključnim godinama kada je trebalo odbiti sovjetsku invaziju. Dakle u političkom i istorijskom smislu nove članice NATO nakon 1992. godine su države koje su odabrale jasnu strategiju razvoja, poučeni istorijskim iskustvom krenule su putem koncepta demokratski uređenih država oslonjenih na ekonomski razvoj i blagostanje građana. Kako bi zaštitile svoj suverenitet i teritorijalni integritet NATO je bio jedini i pokazaće se suštinski izbor u pogledu opstanka Baltičkih država kao i država Višegradske grupe.

U bezbednosno-vojnom smislu iskustva Moldavije, Gruzije i Ukrajine pokazuju da je strateški izbor kroz članstvo u NATO-u jedina garancija za odvraćanje potencijalnog napada. Kompletna realizacija Primakov doktrine podrazumeva ponovni vojni izlazak ruskih trupa na neuralgične tačke kao i na stare pozicije iz doba SSSR-a.

Ispravna je teza da se ne širi NATO na Istok, već Istok kroz NATO beži na Zapad.

Kada se govori u ovim kategorijama nameće se pitanje potencijalnog napada na Rusku Federaciju. Da li je takva ambacija u istorijskom i saveremnom kontekstu ikada realizovana, kroz vojne planove, aktivnosti na terenu, hibridna dejstva? Odgovor će biti ne. Kada se govori o formi novih ruskih zahteva, kao i nekakvih bezbednosnih garancija neophodno ih je uvesti realan kontekst. Da li se bezbednost može definisati kao suverena odluka države da pristupi vojnom savezu? Dakle protivljenje ukrajinskom članstvu u NATO-u predstavlja agresivno mešanje u odluke ovog ruskog suseda. Isti scenario je bio primenjen protiv Gruzije. Sve ruske zone od interesa su završile razmeštanjem ruskih vojnih i paravojnih formacija, kao obaveštajno-bezbednosnih jedinica ugrađenih među „humanitarce“. U ovom kontekstu ako časovnik vratimo na devedesete godine, videćemo da su tada postignuti sporazumi po pitanju konvencionalnih oružanih snaga u Evropi, nuklearnih snaga srednjeg dometa kao i otvorenog neba.  Sve navedene sporazume ruska strana tumači i primenjuje u odnosu na svoje uzuse.

Sadržaj novih bezbednosnih garancija koje su predložene od strane Rusije imaju nekoliko manevara. Prvi je obnova stalnog formata dijaloga u okviru NATO-Rusija saveta koji je bio zamrnut 2.5 godine. Drugi cilj je uspostaviti razgovore na visokoj lestivici Vašington-Moskva. Na ovaj način se umanjuje značaj i međunarodni uticaj EU, a Rusija se u percepciji vraća na pozicije SSSR-a kada je vodila proksi ratove sa SAD, dok je istovremeno pretila velikom vojnom živom silom. Bezbednosni zahtevi ne nastoje da deeskaliraju ukrajinsku krizu, već nastoje da eliminišu bilo kakvu bezbednosnu i odbrambenu pomoć Ukrajini. O hibridnim napadima širom Evrope govorićemo u posebnoj analizi. Zahtevi za povlačenjem nuklearnih i vojnih kapaciteta na pozicije iz 1997. nikada neće biti ispunjeni. Ni sad, ni kasnije. Iskustvo kršenja sporazuma sa Ukrajinom iz 1994. godine, kao i drugih sporazuma iz osamdesetih i devedesetih pokazuju da jedini delotvoran odnos sa Rusijom je odnos efektivnog odvraćanja. Ni jedna integrisana članica NATO nije okusila konvencionalnu vojni napad od strane Rusije, dok neintegrisane države sa svojim građanima poredstavljaju pogodno tle za manifestaciju aktivnih mera prema civilnom stanovništvu ali i realno suočavanje sa oružanom pretnjom.

Aktiviranjem novih/starih pregovaračkih tema sa NATO i SAD Rusija zapravo želi da redefiniše ranije postignute pregovore i dogovore. Kroz ovu aktivnost nastoji da legitimizuje svoje vojne agresije i da zadrži dostignute pozicije. NATO države ne treba da budu naivne. Ciljajući Ukrajinu i pozivajući se na nove bezbednosne garancije, Rusija cilja Zapadni Balkan i Mediteran sa Malom Azijom.

Jedan od najpopularnijih mitova koji je odomaćen i u našoj javnosti odnosi se na „obećanje“  dato Ruskoj Federaciji da se NATO neće širiti na Istok, u slučaju da se Rusija povuče iz Evrope.  Kroz plasman ovog mita stvara se slika da je Rusija žrtva nefer tretmana Zapada. Istina je da se Mihail Gorbačov 1990. saglasio da ujedinjena Nemačka pristupi NATO. Za ovu saglasnot Moskva je dobila i finansijsku kompenzaciju za oragnizaciju povlačenja trupa. Ta „sitnica“ je iznosila 12 milijardi nemačkih maraka. Impulzija SSSR-a je stvorila novu geopolitičku realnost. Nažalost raspadom SSSR-a Rusija je propustila da se vrati svojim evropskim korenima i u geopolitičkom i bezbednosnom smislu ostala je na nivou boljševičkog SSSR-a. U svojoj zoni od bezbednosnog interesa Rusija ne priznaje mogućnost da države same određuju svoje bezbednosne aranžmane.

Kada smo kod formalnih garancija, za razliku od popularnog mita, u NATO-Rusija osnivačkom aktu potpisanom 1997. definisano je svojstveno pravo svih država da izaberu način  kako će da  osigura svoju bezbednost. Što ostavlja mogućnost i kroz članstvo u NATO-u.

SAD i NATO računaju i u scenariju da Rusija nudi ništa za nešto. Garancije koje Rusija traži u zamenu za odustajanje od invazije na Ukrajinu, su ustvari određeni ustupci, a koji mogu biti napravljeni za sprečavanje invazije koja nije ni bila planirana. Ti ustupci ili „ustupci“ mogu se odnositi na neku od formi u pogledu Zapadnog Balkana. Rusija investira ogromne resurse da na Zapadnom Balkanu održi tkz. pojas neutralnih zemalja.  Prema navodima eksperata ove investicije se ne odnose na ekonomska ulaganja i kreiranja radnih mesta, jer Rusija nije ni u prvih 5. Investitora, kao što nije ni NR Kina. Crna Gora i Severna Makedonija su uz opstrukcije ipak postale članice NATO-a. Određeni proksiji na Zapadnom Balkanu gaje lažnu nadu uzdajući se u rusku podršku, ta podrška je deklarativna ali nije suštinska. U funkciji je instrumentalizacije.

Iskustvo nas uči da Rusija svoju odbranu bazira  na tkz. bafer zonama. Najčešće kroz projektovanje odbrane kroz uticaj na susedne države. Ovo nazivamo konceptom isturene odbrane. U slučaju obustave proširenja NATO-a, i ukidanja politike „otvorenih vrata“. Rusija neće odstupiti od svog odbrambenog koncepta.  Kao što neće odstupiti od upotrebe aktivnih mera prema civilnom stanovništvu na Zapadnom Balkanu, ali i širom Evrope. Od dezinformacija po pitanju kovid-19 i vakcina, do ekslopatacije religijskih, istorijskih i svih drugih podela, kao i primene energetskog pritiska.

Argumentacija koju je potegla ruska strana po pitnju raspada Jugoslavije govori nam nekoliko stvari.

Prvo, raspad Jugoslavije je bio konflikt u kome je Rusija formirala front prema Zapadu. A samim tim uvukla narode kao svojevrstan živi štiti.

 Drugo, raspad Jugoslavije se koristi kao anti-Zapadna i propagandna matrica u međunarodnoj politici.

Treće, Zapadni Balkan za Rusiju predstavlja liniju odbrane, a samim tim i poprište potencijalnog sukoba.

Četvrto, događaji iz devedesetih su potvrda gubitka statusa super sile.

Peto, Rusija kroz projektovanje zona interesa nastoji da afirmiše ulogu super sile.

Hladni rat je prošao, Rusija nije u poziciji da konvencionalno naškodi ni jednoj članici NATO-a. Ali je spremna na proksi i hibridne sukobe. Ovi sukobi biće usmereni na neintegrisane  teritorije.