Istorijski aspekti zamrznutog konflikta u Moldaviji
Najnovije provokacije u okviru pobunjenog moldavskog regiona Pridnjestrovlja ili Transistrie svoje korene imaju u više decenija. Na ovaj zamrnuti konflikt se decenijama upozorava da predstavlja rusku polugu pritiska na Moldaviju i zvanični Kišinjev. Ovaj zamrznuti konflikt poseduje svoju određenu pozadinu. Neke paralele postoje sa Ukrajinom od 2014.godine. Moldavija je prisjedinjena SSSR-u 1947. godine. Sovjetski period je bio opterećen dominacijom kadrova iz regiona Pridnjestrovlja. Kadrovi koji su dolazili iz Tiraspola su u velikoj meri zauzimali ključne uloge i pozicije pri Komunističkoj partiji Moldavije i samom Vrhovnom sovjetu Moldavije. Decenijama posle Drugog Svetskog Rata situacija je počela da se menja i kadrovi iz Kišinjeva su počeli da preuzimaju značajnije pozicije. Region Transnistrije je bio pogodniji za kadrovski potencijal iz razloga što je to stanovništvo govorilo ruskim jezikom i osećalo se lojalno prema SSSR-u.
Sama nacionalna struktura Moldavije 1989. godine odražava 65% etničkih moldavaca, 14% Ukrajinaca i 13% Rusa. U samoj Transnistriji 2000. godine Moldavci su činili 40% stanovnika dok su Ukrajinci zauzimali 28% a Rusi 26%. Ono što je karakteristično manjine su koristile ruski kao univerzalni jezik u svakodnevnom govoru. Moldavija danas broji oko 2,61 milion stanovnika bez Transnistrije. Dok Transnistrija prema popisu iz 2015. godine obuhvata 475.662 stanovnika, prema etničkoj strukturi 33% čine Moldavci, 33% Rusi, 26% Ukrajinci kao dominatne etničke grupe. Sama Moldavija je izgubila 1.5 miliona stanovnika u periodu 1989-2021 što korespondira sa najnižim evropskim standardom života.
Kao i ostale države na Balkanu i Moldavija ima veoma burnu istoriju. Do 1882. Bila je sastavni deo rumunske kneževine Moldavij, a nakon 1882. Otomansko carstvo je ustupa Ruskoj carevini i ona postaje provincija Ruskog carstva sve do posle I svetskog rata. Jedno vreme je deo Velike Rumunije, te zatim posle II svetskog rata pripaja SSSR-u i istovremeno proširuje sa bivšom ukrajinskom teritorijom uz levu obalu reke Nistru. Do svoje nezavisnosti 1991. godine Moldavija nije imala političkog iskustva u nezavisnom vođenju države i nacije.
Kao povod za konflikt uzima se početak dezintegracije SSSR-a kada se 1989. godine donosi zakon po kome je državni jezik Moldavski i vraća se latinično pismo sa rokom da do 1994. godine državljani ovladaju punom upotrebom jezika i pisma. Rusima i drugim manjinama se garantuje upotreba jezika na lokalnom nivou. Nikada se u Moldaviji nije primenjivao u praksi zahtev za poznavanjem državnog jezika. Već 1990. godine izbijaju štrajkovi u Transnistriji zbog ovog „jezičkog“ pitanja. Ovde je važno podvući paralelu sa Ukrajinom. I u Ukrajini jedan od osnova za otpočinjanje konflikta je bio ruski jezik. Istovremeno oni koji su podsticali i instrumuntalizovali pitanje upotrebe jezika u nezavisnim državama su prećutali činjenicu gušenja i asimilovanja i ukrajinskog i moldavskog jezika. Dok je bilo čvrste ruke SSSR-a podrazumevao se ruski jezik kao službeni. Na „jezičkom“ pitanju dolazi proglašenja nezavisnosti Nistrijske Moldavske Autonomne Republike, što je zvanična Moldavija odbacila. Dok je Moldavski predsednik 1991. čvrsto stajao uz Gorbačova, vođe u Transnistriju su emitovale parole da SSSR mora biti spašen (ovo zvuči poprilično poznato?). Sukobi u Transnistriji izbijaju između moldavske policije i pobunjenika u cilju kontrole državnih objekata. Kao i u slučaju Donbasa 2014. I 1992. Su pro-ruski pobunjenici na raspolaganju imali oružje iz vojnih magacina. 14. Sovjetska armija stavljena je pod punu komandu Ruske Federacije kao njen sastavni deo oružanih snaga. Upravo ta 14. Sovjetska armija je odigrala ključnu ulogu u pomoći pobunjenicima 21. Jula 1992. se potpisuje primirje.
Zvanična Moskva je izbacila Rumuniju iz pregovora i sa Moldavijom potpisala sporazum 1994. godine kojim se obavezala da će kroz tri godine povući svoje trupe uz garantovanje autonomnosti Transnistriji. U ovom slučaju Ruska Federacija je izdejstvovala maneverski prostor sa kauzalnim radnjama, ako Transnistrija dobije zakonit status autonomnije povućiće vojsku. Još jedna paralela sa događajima iz Ukrajine iz 2014. Moskva nikada nije ratifikovala ovaj sporazum. Jevgenij Primakov 2000. godine predlaže federalnu državu Moldavije i Transnistrije. Treća paralela sa Ukrajinom iz 2014. godine. Iz ovog šturog pregleda događaja vidimo da je Rusija imala 2 strateška cilja. Prvi da održi status kvo ili zamrnut konflikt u Moldaviji. I drugi cilj da u Kišenjevu na vlasti održi Rusiji naklonjenu političku garnituru. Od 2000. do danas u više navrata je Moldavija imala Moskvi naklonjen državni vrh, ali ni to nije uticalo na rešenje Transnistrije jer Moskva nikada nije imala u planu da stavi tačku na ovaj zamrznuti konflikt.
Moldavija je postala talac ruskih interesa što se pokazalo vrlo efikasnim svih ovih godina. Moldaviju su potresli razni protesti povodom zaštite ruskog jezika, dok je preispitivana rumunska istorija i jezik. Ostanak ruskih trupa u Transnistriji, uz prateću energetsku infrastrukturu od Moldavije je napravilo zarobljenu državu koja je u rukama Transnistrije i Moskve.
Evropski sud za ljudska prava konstatovao je da Rusija direktno održava na vlasti režim u Transnistriji koji primenjuje teror u sistemu zatvora za političke zatvorenike. Komunistička partija predvođena Vladimirom Voronjinom je tokom 5 godina više puta okretala svoju spoljnopolitičku orijentaciju. Od zagovaranja unije sa Rusijom i Belorusijom do evropskih integracija.
Moldavija, Gruzija i Ukrajina su konstanta suočavanja sa separatizmom podržanim od strane Ruske Federacije. Ukrajina se nalazi pod ruskom agresijom 2022. Godine. Gruzija se suočila 2008. sa ruskim blickrigom na Abhaziju i Južnu Osetiju. Pobuna u Donbasu, više nije tajna, organizovana je i izvedena uz direktnu rusku podršku. Krim je anektiran iskrcavanjem vojnika bez oznaka. Peta sličnost sa Ukrajinom i Gruzijom je da ni Transnistriju ne priznaje Rusija, dok ih istovremeno besplatno snabdeva prirodnim gasom. U oči agresije Rusija je priznala separatističke države na Donbasu, što upućuje da se ne može ništa isključiti ni u ovom slučaju.
Transnistrijske troškove u vidu penzija i administracije pokriva budžet Ruske Federacije. Transnistrijski prihodi dolaze i iz prodaje električne energije Moldaviji usled rasporeda energetske infrastrukture.
Presek stanja u Moldaviji
U skladu sa poslednjim provokacijma nameće se nekoliko ključnih stvari za analizu. Orkestrirana provokacija u ovom odmetnutom delu Moldavije neodoljivo podseća na događaje koji su prethodili u Gruziji i Ukrajini. I ako vojni izvori navode da se u Transnistriji u pogledu naoružanja nalazi zastarela oprema i slabo motivisani borci, nakon provokacije sa repetitorskim stanicama, kao izgledna se pojavljuje mogućnost ruska agresija na Moldaviju. Da li bi eventualna ruska agresija bila ograničena samo na pobunjeni region ili bi se obim invazije odnosio na celu Moldaviju, državu površine od 34 hiljade kvadratnih metara. Moldavija svojom konfiguracijom ne poseduje strategijsku dubinu koja se pokazala kao prednost u slučaju Ukrajine.
Zvanični moldavski izvori navode da je 11.000 tona isteklih vojnih resursa, dok bi 9.000 tona bilo korisno u današnjim borbenim uslovima. Nije navedena uska specifikacija oružja i vojne tehnike. Ruska vojska broji do 1500 vojnika, većina njih je ,kao u slučaju Ukrajine, stekla ruska državljanstva dok svega njih pedesetak su poslati iz Rusije.
U pogledu oružanih snaga aktivni sastav Moldavije broji 6000 ljudi, dok rezervni sastav broji 12.000. U pogledu tehnike Moldavija zaista raspolaže skromnim arsenalom od 10 tenkova, 381 oklopnjaka, 9 samohodnih artiljerjskih oruđa, 69 artiljerjskih oruđa dominatno starog sovjetskog oružja. U pogledu avijacije aviona i helikoptera broji 21 iz istog perioda. 2015. Godine u ekspertskim krugovima je istaknuta potreba za jačanjem saradnje sa NATO-om u cilju modernizacije i podrške moldavskim oružanim snagama.
Provokacije i operacije pod lažnom zastavom mogle su se očekivati nakon što je predsednica Maia Sandu pred Generalnom skupštinom OUN 16. Marta 2022. zatražila od Rusije da bezuslovno ukloni municiju i tehniku iz pobunjenog regiona. 25. Aprila izbila je eksplozija u ministarstvu bezbednosti unepriznate republike u Tiraspolu, da bi 26.aprila došlo do uništenja repetitora eksplozijom. 3 dana pre ovih eksplozija ukrajinska služba bezbednosti je obelodanila da Rusija sprema provokacije operacijama pod lažnom zastavom. Vlasti nepriznate republike su proglasile crveni nivo opasnosti od terorizma.
Ruska Duma je već pozvala na „zabrinutost“ povodom 200.000 ljudi u nepriznatoj republici. Zamenik komiteta državne Dume konstatovao je da Transnistrija želi da krene putem nezavisnosti kao DPR, LPR, Južna Osetija. Izneta je i pretnja da Moldavija treba da očekuje ukrajinski scenario.
Mogući razvoj događaja
Ruski ratni ciljevi u Ukrajini daleko su od ostvarenih. Sa tri osovine napada, Rusija se prebacila na jednu dominatnu jugo-istočnu. Nisu ostvareni značajniji proboji ka Odesi. Dinamika ruskog napredovanja je znatno usporena, što je verovatno da će se ovaj trend nastaviti nakon što u Ukrajinu stignu moderni artiljerijski i protiv-vazdušni sistemi.
Ne treba isključiti mogućnost ruskog vazdušnog desantiranja u Pridnjestrovlje ili u Moldaviju u celosti. Što bi bila utešna nagrada.
Analitički presek nam daje nekoliko pravaca razmišljanja i razloga za to.
Prvi, Rusija sa svojim rukovodstvom nastoji da ostvari povratak na sovjetske linije u vojnom smislu.
Drugi, „Pridnjestrovlje“ i/ili Moldavija u celosti mogu biti utešna nagrada uz DNR i LNR za Moskvu čime može zaokružiti „oslobađanje“ „sunarodnika“.
Treći, retorika i razvoj događaja neodoljivo podseća na pripremu pred agresiju na Ukrajinu.
Četiri, snažan pro-zapadni stav moldavske predsednice Maie Sandu predstavlja još jedan poligon za demonstraciju ruskog narativa da se evro(pske)atlantske integracije u bezbednosnom smislu „neisplate“.
Pet, mogućnost prelivanja sukoba na NATO članice.
Šest, u slučaju napada Moldavija nema šansi za odbranu kao Ukrajina.
Autor: Darko Obradović